Istraživanja su pokazala da postoje mnoge koristi od uvođenja igara u učionice, svakodnevno. Prilikom planiranja / osmišljavanja časova, nastavnici bi trebalo da uključe najmanje jednu igru dnevno u jednu od ključnih oblasti nastavnog plana, kao sredstvo za podučavanje ili sredstvo za učenje, kao procenu strategije ili kao sredstvo za motivaciju učenika.

Kroz igru, učenici se više uključuju u materijale koji uče, sadržaj se bolje pamti i postiže se pozitivno raspoloženje (energija) među učenicima.

IGRA U NASTAVI SVETA OKO NAS

Angelina Mirković,
Maja Nikolić OŠ ,,Danilo Kiš” Beograd

Pregledni rad Metodička praksa broj 2/2017.
UDK: 371.3::3/5]:796.11
str. 247-254.

Rezime: Nastavnom praksom se ukazuje na edukativan karakter dečje igre kao specifičnog oblika učenja. Sadržaje nastavnog programa Svet oko nas moguće je realizovati primenom pravilno osmišljenih aktivnosti kroz igru, uz podršku,podsticaj i usmeravanje nastavnog kadra. Primena igara u nastavi podrazumeva poznavanje psihofizičkih sposobnosti svakog deteta. Igra omogućava slobodno, spontano i kreativno izražavanje i razvoj dečjih potencijala. U zavisnosti od individualnih psihofizičkih karakteristika, dete se teže ili lakše adaptira na školsku sredinu i učenje. Cilj sprovedenog istraživanja je da se utvrdi koliko igra doprinosi prevazilaženju poteškoća u adaptaciji u novoj sredini i obavezama, a ujedno razvija aktivno i kreativno biće. Korišćenjem igre kao nastavne metode u prvom razredu osnovne škole, kroz nastavu predmeta Svet oko nas, utvrđeno je koliko igra doprinosi socijalizaciji, motoričkom razvoju i saznajnom procesu. Kroz igru dete istražuje svet oko sebe i sopstvene mogućnosti, pronalazi i izmišlja nova rešenja u različitim

situacijama, što doprinosi sticanju funkcionalnog znanja.

Ključne reči: igra, individualne razlike, svet oko nas, socijalizacija, motoričke
sposobnosti, funkcionalno znanje.

UVOD

Igra je najefikasniji način učenja u periodu prvog razreda osnovne škole, kada učenici nisu ovladali tehnikama čitanja i pisanja. Učenici kroz igru imaju mogućnost razvoja svih aspekata: socijalno-emocionalni (razvoj slike o sebi, razvoj motivacije, empatije, samopoštovanja, samokontrole, razvoj socijalnih veština, tolerancije, grupne pripadnosti, itd.), kognitivni (rešavanje problema, razvoj kritičkog mišljenja, planiranje, kreativnost, intelektualna radoznalost, smisao za humor, itd.), razvoj govora (usvajanje jezičkih pravila i funkcija, razvoj i snalaženje u verbalnim interakcijama, razvoj jezičkih kompetencija, itd.), psihomotorni (razvoj fine i grube motorike, muskulature, timskog duha, discipline, itd.). Igra ima značajnu ulogu u radu sa decom kod koje je primećen pormećaj pažnje ili hiperktivnst, kao i kod dece koja imaju smetnje u razvoju.

TEORIJA IGRE

Prema Pijažeu (1962) igra za dete predstavlja prilagođavanje svetu oko sebe i spoznaja vlastitih mogućnosti. Dete prihvata i prilagođava sebi događaje, ljude i stvari iz svoje okoline. Prema rečima ovog autora, igra se menja s razvojem intelektualnih sposobnosti deteta. Igra predškolskog deteta u intelektualnom smislu, zahteva neposrednu imitaciju i manipulaciju različitim simbolima. Jednostavnije senzomotoričke reakcije (do druge godine) prelaze u simbolične mentalne reprezentacije i ponašanja koja iz njih proizilaze (tzv. predoperacijski način mišljenja izmeću druge i šeste godine života) (Piaget, 1962). Igra je kod dece mlađeg školskog uzrasta na nivou logičkog mišljenja s konkretnim objektima (tzv. faza konkretnih operacija). Ulaskom deteta u pubertet igra poprima karakteristike veće misaone aktivnosti i mišljenje je logički-apstraktno (tzv. nivo formalnih operacija), (Piaget, 1962). Igra adolescenata i odraslih rezultat je sve razvijenijeg logično-apstraktnog mišljenja (ponekad igra u tom životnom dobu preraste u konkretan rad pojedinca kroz njegovo zanimanje ili hobi).

Prema Vigotskom (Wood, 1992) igra je sredstvo pomoću kojeg se dete „penje” na viši nivo svog mogućeg razvoja (zona neposrednog razvoja), ona je sredstvo njegovih  stvaralačkih mogućnosti (igrom dete eksperimentiše, otkriva i stvara). Pijaže, Erikson i Vigotski se slažu da dete igru koristi za samoučenje. Dete kroz igru i njene aktivnosti promišlja o situacijama, ljudima, stvarima i događajima, kao što odrasli razmišljaju o situacijama u kojima se nalaze.
Igra je osnova razvoja deteta kroz celokupnu istoriju čovečanstva. Razvoj i menjanje oblika i metoda igara događa se paralelno s napretkom nauke i tehnologije. Današnja deca sve češće igru u prirodi i igru sa vršnjacima zamenjuju igrom na računaru ili mobilnom telefonu. U pedagoškom smislu, vrednost takvih igara i igračaka vrlo je mala. Za razvoj  deteta bolje su igre i igračke koje dete samo ili u društvu osmišljava i razvija. Prema navodima iz literature (npr. Boocock, 1971; Retter, 1979, Furlan, 1968, Bognar, 1986) prednosti učenja kroz igru su: bolja koncentracija i pažnja učenika, veća motivacija, pozitivni stavovi učenika prema ovom obliku rada, veća aktivnost dece u odnosu na druge oblike učenja, manji stres prilikom učenja, stvaranje timskog duha i povećavanje saradnje u odeljenju, razvijanje takmičarskog duha na pravi način, smanjenje rivalstva, bolje pamćenje naučenog.

Psiholog Edvard Fišer analizirao je 46 objavljenih studija o kognitivnim prednostima igre (Fisher 1999). Zaključio je da igra dramatizacije rezultira poboljšanim performansama u domenima kognitivno-lingvističkog i socijalnog delovanja.

Istraživanja o korišćenju igre i njenoj efikasnosti u nastavi u kome je učestvovalo 66 učitelja iz 11 škola Ličko-senjske županije sprovele su mr Anela Nikčević- Milković, Maja Rukavina i Maja Galić 2011.godine. Istraživanje je pokazalo da učitelji koriste igre u nastavi više puta nedeljno. Po rečima učitelja, igre koje su se pokazale efikasnim su: asocijacije, igre rečima, takmičarske igre, matematičke igre, ukrštenice, rebusi i dramatizacija. Prema mišljenju učitelja, učenici vole sve igre, a najviše asocijacije, dramatizaciju i takmičarske igre. Učitelji sa visokom stručnom spremom i učitelji sa manje od 15 godina radnog staža navode više igara koje sprovode u nastavi i koje su se pokazale efikasnim u odnosu na učitelje sa višom stručnom spremom i učitelje sa više od 15 godina radnog staža. Autori ovog istraživanja smatraju da rezultati istraživanja ne važe isključivo za ispitivano područje, već se mogu smatrati opštevažećim.

Vrlo značajan aspekt igre na časovima, u učionici ili školsom dvorištu, jeste fizička aktivnost. U drugoj polovini dvadesetog veka utvrđeno je da se centar za kognitivne aktivnosti nalazi u malom mozgu, kao i centar za kretanje. Praćenjem puta impulsa od malog do velikog mozga, utvrđeno je da je deo mozga koji obrađuje kretanje isti deo koji obrađuje učenje (P. Stricki sar.). Ne postoji jedinstven centar za kretanje u našem mozgu. Kretanje i učenje su u stalnoj međuigri (E. Jensen 1998). Postoje brojna biološka, klinička i pedagoška istraživanja koja potvrđuju zaključak da je veliki značaj fizičke aktivnosti, pokreta i igre u poboljšanju kognicije (spoznaje,opažanja, prepoznavanja, rasuđivanja i zaključivanja).

U istraživanju organizovanom u Sijetlu, učenici trećeg razreda učili su osnove književnosti kroz plesne aktivnosti. Učenici uključeni u plesne aktivnosti su posle 6 meseci na testu čitanja popravili svoje rezultate za 13% (Gilbert, 1977). Lejla Palmer je 1980. godine dokumentovala izrazito poboljšanje u pažnji i čitanju ako se u proces učenja uključe okretanje, puzanje, ljuljanje, valjanje, padanje, pokazivanje i prilagođavanje.

U Skrips Koledžu u Klermontu u Kaliforniji (Skripps college, Claremont, California) 124 ispitanika bila su podeljena u dve grupe. Grupa koja je vežbala 75 minuta nedeljno je pokazala brže reakcije, bolje razmišljanje i bolje pamćenje u odnosu na grupu koja nije vežbala (Mishaud i Wild, 1991).

U izdanju Centra za obrazovna istraživanja i inovacije OECD „Razumeti mozak: Rođenje nauke o učenju” (2007) navodi se da je igra ključna za zdrav razvoj jer omogućava veze između jezika, emocija, pokreta, socijalizacije i kognitivnosti (str. 227).

METOD

Problem istraživanja

Primena igre u izvođenju nastavnog predmeta Svet oko nas jako je važna i za učenike i za nastavnike. Dvosmerna saradnja je neophodna jer ona pruža svakom učeniku napredovanje u skladu sa sopstvenim sposobnostima i bolju motivisanost.

U svetu u kojem živimo: tehničko-tehnološki razvoj, inovacije, promene koje utiču na ponašanje roditelja i dece, zaposlenost roditelja, razvoj tehnike, uticaj medija, uticaj sredine i društva i drugi faktori, krucijalno je ostvarivati što kvalitetniju i obuhvatniju nastavu koja će zainteresovati učenike da na zanimljiv način i sopstvenim trudom napreduju i steknu znanja. Zato se pred nama našao problem ovog istraživanja: primena igre u nastavi Sveta oko nas.

Predmet istraživanja

Za predmet ovog istraživanja uzimaju se mišljenja i stavovi učitelja na osnovu postavljenog problema istaživanja. Rezultati će doprineti dubljem traganju za rešenjem postavljenog problema.

Cilj istraživanja

Cilj istraživanja bio je ispitati učenike i nastavnike prvog razreda koliko se  igra primenjuje u izvođenju nastave Sveta oko nas, koliko igra utiče na aktivno učenje učenika i da li se kroz igru prevazilaze individualne razlike među učenicima.

Istraživanjem je obuhvaćeno 210 učenika prvog razreda i 10 učitelja iz jedne škole u Beogradu. Učitelji su dobili priručnik Deca će vam reći, Angeline M., koji  predstavlja zbirku ideja i predloga igara za realizaciju nastavnih sadržaja predmeta Svet oko nas i zamoljeni su da primene igre prilikom izvođenja nastave. Podaci su prikupljeni pomoću anketnog upitnika i metodom intervjua sačinjenog za potrebe istraživanja. Vodilo se računa o: a) podjednakoj zastupljenosti primene igre kao metoda rada u nastavi, b) aktivnom učešću učenika u igri, v) prevazilaženju individualnih razlika kod učenika, primenom odgovarajuće igre.Učitelji su anketni upitnik popunili anonimno, a učenici su na postavljena pitanja odgovarali putem intervjua. Istraživanje je obavljeno tokom novembra 2017. godine.

Hipoteza istraživanja

hipoteza bila je da današnji učenici pod uticajem savremenih medija, interneta i igrica zanemaruju „živu” igru i interakciju sa svojim vršnjcima, ne smatraju učenje uživanjem, već nametanjem i monotnim predavanjem gde su zanemarene individualne karakteristike pojedinaca.

Instrument

U istraživanju je primenjen Upitnik koji se odnosio na to koliko se igra  primenjuje u izvođenju nastave iz predmeta Svet oko nas, kako utiče na aktivno učenje učenika i da li se kroz igru prevazilaze individualne razlike među učenicima.

Prilog 1

REZULTATI

Jedan od zadataka ovog istraživanja bio je ispitati učenike a zatim i učitelje koliko se igra primenjuje u izvođenju nastavnog predmeta Svet oko nas. Ovim istraživanjem smo želeli da ispitamo i da li su savremene tehnologije uspele da zamene interakciju učenika i napredovanje učenika u skladu sa njihovim sposobnostima kroz različite igre.

Da se na času Sveta oko nas aktivno primenjuju igre koje su u skladu sa nastavnom temom, izjasnilo se 80% učenika, 20% učenika smatra da se igre primenjuju samo ponekad. Nije bilo učenika sa negativnim odgovorom. Kao najzanimljivije igre na času Sveta oko nas naveli su: asocijacije (65%), kviz znanja (31%) i otkrivalice (4%) kroz koje razvijaju svoj takmičarski duh, a pritom stiču nova znanja.

Motiv koji pokreće učenike da aktivno učestvuju u sticanju novih znanja, a pritom napreduju u skladu sa svojim sposobnostima, jeste primeniti igru u nastavi. Čak 95% učenika smatra da kroz igru brže i lakše nauče gradivo, a 5% učenika ne smatra igru kao vid bržeg i lakšeg učenja zbog brojnosti učesnika u igri.

Učenici su se jednoglasno izjasnili da u igri na času Sveta oko nas učestvuju svi,  da motivaciji doprinosi i takmičarski duh, da je, osim pobede, bitno i  kroz  igru naučiti novo gradivo (81%); 10% smatra da je bitno samo pobediti, 9% smatra da se ne treba samo igrati, već naučiti nešto novo kroz frontalni oblik rada i diskusiju.

Na osnovu navedenog možemo zaključiti da su učenici podstaknuti da svojim angažovanjem kroz igru steknu nova znanja bez nekog nametanja ili monotonog izlaganja učitelja. Učenici kroz svet igre i interakcijom sa svojim vršnjacima aktivno stiču znanja, a na učitelju ostaje da se opredeli koja će igra funkcionalno uticati na sticanje znanja učenika.

Anketom sprovedenom među učiteljima, 68% učitelja navelo je da igre primenjuju stalno na času Sveta oko nas, 26% igre primenjuju ponekad, a 6% njih nikad ne primenjuju igre na času. Na učitelju je zadatak da primenom savremenih metoda rada pronađu različite i uvek nove motivacione igre koje će kod učenika probuditi volju za sticanjem novih saznanja i razviti takmičarski duh među učenicima na pravi način. Efikasnost igre se ogleda u interesovanju učenika za učestvovanje, savladavanje novih činjenica i razumevanje naučenog. Svi učitelji su naveli iste igre koje primenjuju u okviru predmeta Svet oko nas: asocijacije, kviz znanja, otkrivalice, rebusi. Njih 70% najčešće primenjuje asocijacije, 20% kviz znanja a 10 % učitelja rebuse. Ove igre se primenjuju u zavisnosti  od sadržaja nastavne jedinice, najčešće u uvodnom delu časa (40%) ili zvršnom delu časa (60%), gde se podstiče motivacija učenika kroz njihove misaone sposobnosti i fizičke, motoričke spretnosti. Svaki učenik je osoben i treba mu se posvetiti i prilagoditi njegovim sposobnostima, intenzitet igre treba menjati u skladu sa individualnm sposobnostima učenika. Stoga je neohodno poznavati mogućnosti učenika i dozvoliti mu da kroz igru sa svojim drugarima, doprinese ličnom razvoju i napreduje u skladu sa svojim sposobnostima, mogućnostima i potrebama. Učitelji (70% njih) i te kako brine o individualnim karakteristikama svog odeljenja prilikom odabira igre, 20 % učitelja igru prilagođava pre svega nastavnoj temi, a 10% učitelja ne vodi računa o indi- vidualnim rzlikama svojih đaka. Individualni pristup učeniku i njegovom napredovanju ne znači izdvojiti ga od ostalih već mu pružiti mogućnost da napreduje sa ostalima, ali prateći njegove individualne karakteristike.

ZAKLJUČAK

Na osnovu rezultata iz anketnog upitnika namenjenog učiteljima i kroz intervju sa učenicima u okviru ovog istraživanja, možemo zaključiti da se primena igre u nastavi Sveta oko nas pokazala kao veoma efikasan način učenja koji veoma motivaciono deluje i na učitelje i na učenike. Deca kroz različite igrovne aktivnosti žele da ovladaju okruženjem, a time i nauče nešto novo, istražujući svet oko sebe. Imaju priliku da biraju među ponuđenim alternativama i varijantama igre, da se dogovaraju oko podele zaduženja i pravila koja će poštovati, imaju mogućnost da ponavljaju određenu igru na jednostavan ili složeniji način i da dobrovoljno ulaze u igru ili izlaze iz nje. Igra, kao osnovna aktivnost dece na školskom uzrastu, ima sve karakteristike kojima se podstiče dečji sveukupni razvoj i kojima se zadovoljavaju potrebe i ispoljavaju potencijali. Pravilno osmišljena i organizovana, uz adekvatnu ulogu učitelja u njoj, igra ostvaruje svoju edukativnu funkciju. Osim toga, učenjem kroz igru u mlađim razredima osnovne škole moguće je da deca brže i lakše prevaziđu individualne razlike i napreduju u skladu sa svojim interesovanjima i sposobnostima.